Петер Хандке КУКАВИЦЕ ОД ВЕЛИКЕ ХОЧЕ

…Пијачни дан када је Албанац, ”хришћанин”, дошао у село са колицима препуним прасића, тако чистим како само прасад могу бити, чисто белим. Једно од њих сам ја онда купио за попову кућу. Како је испрва скичало када је однето у травнату башту иза цркве. А како се онда умирило након што је направило себи своје место, прохладно у густој трави, онако како се иначе свиње укопавају у голу земљу и у блато. Мале попове коке граорке су тапкале, пијучући око њега, а псић је тамо из своје кућице, посматрао, тихо као и само прасе… А смежурани смрчак у посети другој башти, кога је домаћица сама тамо оставила, где је порасао и био нађен, у удаљеном углу, при корену једне шљиве. Зашто смрчак није био убран и искоришћен за кување? Одговор: Оставили смо га ту да лежи у нади да ће следећег пролећа захваљујући једном смрчку да нарасте више њих, читава породица. Једног јутра крајем недеље, дан уобичајених српских постпразника (након дана главног празника по неколико дана накнадних празника): звук звона одјекује са свих страна кроз село, са најмање три од тринаест цркава, а истовремено из албанског бившег суседног села, дубоко доле, молитва, прожимајући све наборе планина, одјекујући из дубине одоздо, оглашава се мујезин са џамије оданде, и истовремено почетак завијања свих паса луталица из Велике Хоче, у сазвучју са звоњавом у близини и дозивањем из даљине... И дивљи рен КРЕША, сваког јутра, пробан на потоку енклаве где сам се прао, јер у стану није било воде. И безброј малих бледоплавих лептира горе на извору потока, на граници енклаве, где су ми четири пута та безбројна крила додирнула уши, као кад се пролази кроз плави облак... А оно последње, или претпоследње, или прво јутро у Великој Хочи кад сам, ступивши из свог стана кроз капију дворишта на сеоски трг, сео на степенице испред капије, кад ми се придружио мали пас луталица, кад су деца из енклаве ишла у школу, кад су старци из енклаве кренули на своје безнадежно ведре дневне партије, када су се липе са сеоског трга зазеленеле и када је међу свима нама завладало илузорно сагласје, не са историјом, саклони, него са јутарњим ваздухом, са беспомоћношћу, понављањем партија, са седењем около...