Србијански венац

Србијански венац доживео је премијеру 1917. године на Крфу, друго издање 1919. у Београду, а коначно, с троделном композицијом (1. Шумадија/Србија, 2. Србијански венац, 3. Васкрсење) објављено је 1931. године, у Београду, код Геце Кона. И наслов и спољна композиција и тема (српске иконе у српском пантеону) снажно подсећају на песникову жељу да створи дело које би било равно Вијенцу Његошевом, али као низу лирских медаљона о епским јунацима после Великог рата. Семантички и етички, врло је значајна једна инверзија и зато што руши једну државну и државотворну логику: Шумадија је на првом месту, па Србија. Очигледно, песник тако остварује један нови учинак:Шумадија је створила Србију, значи да је Шу- мадија створила и Југославију. Појам Пијемонта тако призивамо у свест. Тако можемо разумети ову Јелићеву игру. Битнији је други утицај нашег песника. Овај Његошев је формалан. Суштински је Ракићев. Реч је о косовским песмама и косовским порукама Милана Ракића, пре свега песме На Газиместану, и поруци те песме: Косовски јунаци, заслуга је ваша, Што последњи бесте у крвавој страви, Када труло царство оружја се маша, Сваки леш је свесна жртва, јунак прави. И старо и младо на историјским поприштима, сваки српски војник и четник су свесно жртвовали свој живот за живот своје домовине и свога народа. Чак и деца, најмлађи војници српске војске знају шта је то свесна жртва, уживају у чињеници што се жртвују за народ и домовину. Непознато дете из 17. пука радује се својој жртви и тековинама која ће користити домовини: …Ашов звони самртнички круто. А доносе, доносе их редом, Младост први загорчану једом, Оне старе с угашеним гледом... Песник не може мирно да исприча баладу и србску хероику: Беху данас ране на све стране...